Georg Redžek pripada najmlađoj generaciji slikara u vojvođanskim likovnim zbivanjima. No, iako se nalazi tek na početku svoje stvaralačke avanture ovaj mladi umetnik nam se predstavlja jasno definisanim umetničkim stavovima, jednim definisanim likovnim izrazom. Taj njegov iskaz ima povišenu ekspresionističku tenziju koja je, uostalom, usaglašena sa glavnim tokovima umetnosti što se dešavalo tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina. Jedan analitičkiji pristup dosadašnjem nevelikom Redžekovom opusu ukazaće na začetke jednog kontinuiteta, jednog skladnog razvoja realizovanog na liniji ekspresionistička pejzažna slika snažnih i širokih poteza – figuracijski ekspresionizam bogatih figuralnih kompozicijskih sklopova. Pomenute pejzažne slike su naznačile Redžekovo uvažavanje primarnosti likovnog elementa u slici –boja i linija nisu u funkciji stvaranja iluzije o predelu nego su zasebni i autohtoni pikturalni podaci kojima se "reguliše" jedan likovni senzibilitet i stanje svesti pred odabranim motivima i temama. Kada se u te i takve, uzbuđujuće pejzaže počinju "naseljavati" figure i formirati čitave vizuelne pripovetke posvećene pitanjima i problemima ukupnog ljudskog usuda, slika postaje kompleksni konglomerat sadržine, plastičkih rasprava i poetičkih naznaka.
Kritike
Stvaralaštvo mladih umetnika uspeva da pomiri čitav niz suprotstavljenosti i da im da poseban vid. Možda zbog činjenice da im je opus "mali", oni ne zaziru pred pojmom sopstvena tradicija, poštovanje već jednom utanačene poetike, tačnije programa. Njihov razvoj, istina, često ima kontinuitet i mogu se izvući neke sledstvenosti, no, iznenađenja ima na pretek. Bez straha od novina hrle ka izrazu koji često i nije "na vidiku", ali se intuitivno oseća. Naravno da je u tome i sva draž takvog stvaralaštva, da je u tome važna odrednica koja osvežava pokadšto umirenu stvarnost. I tako, osećajući krupne promene koje se događaju oko njih u društvu, osećajući svu tragičnost proisteklu iz sukoba koji su zbog politiziranosti neljudski i besmisleni, rušilački, u umetnosti stižu ne samo do transparentnog "besedanja", već do suptilne simblike u kojoj se znaci osavremenjuju i dobijaju čudesnu moć.
U tumačenju sadržaja slika Georga Redžeka mora se poći od elemenata kojima se one izražavaju. Evidentno je preferisanje poteza,linearnih i amorfnih mrlja.Preliminarna faza se možda odvija po metodici apstrakcije koja će celini obezbediti fond bojene transparentnosti i ostalo iz domena optimalne kompozicije. Potom nastaju asocijacije, korekcije, privođenja svakidašnjem. Naneseni potezi su najčešće negoveštaji figura pa inventivnost nastavlja u tom smeru, dok se sudar bojenih pasaža lako artikuliše u svetlosni efekat.
