Georg Redžek pripada generaciji umetnika koja se školovala I stasavala tokom osamdesetih,u sveopštem duhu istraživanja(istorije umetnosti, religije, literature), ambicioznog eksperimenta pomirenja umetnosti i života, osnaženog neoekspresionizma i potencirane subjektivnosti. Deo te atmosfere izobilja tema, načina i disciplina, svega dozvoljenog i mogućeg prenosi se i u narednu deceniju, koja će pak, u odnosu na prethodnu, sprovoditi reviziju načina promišljanja, shvatanja i doživljavanja kako sveta realnosti, tako i sveta umetnosti. Formiranje u okruženju lagane, ali zato temeljne promene u umetničkoj percepciji i ponašanju, značajno je odredilo Redžekov potonji rad.
Svoja prva pojavljivanja u javnosti Redžek beleži krajem osamdesetih, odmah nakon završenog akademskog školovanja na novosadskoj Akademiji. Uz afirmativne ocene njegovih samostalnih izlagačkih nastupa tokom devedesetih, primećeno je da konstitutivni elementi Redžekove slike imaju svoje ishodište u likovnom ambijentu prethodne decenije, s obzirom da njene formalne i sadržinske karakteristike stoje na liniji nove slike/predstave iz osamdesetih godina. Prepoznavanje tih i takvih svojstava ipak ne ometa status ovog slikarstva u sadašnjem vremenu, dakle poslednjoj deceniji veka, sa svim postojećim konotacijama (političkim, ekonomskim, socijalnim i kulturnim), u svakodnevnom okruženju koje neiscrpno podsticajima svake vrste.
Njegovo vitalistično, ekstatično, ekspresivno slikarstvo svoju snagu i energiju crpe neposredno iz života, iz sopstvenog iskustva i stečenih znanja. To bi bila jedina problemska odrednica u kojoj treba potražiti uzroke za neke izraženije, a neke manje razvijene karakterne osobine bića Redžekove slike.
Naglašavanjem poruka koje reflektuju stvari ili pojave i živa bića kroz groteskne prizore i nagomilane prizore, zamršene radnje i događaje, zasićene simbolikom raspomamljenog, raspolućenog, nesrećnog, dezorijentisanog sveta, s jedne i radosne vere i nadanja u doživljajima kao iz dečije mašte sa druge strane, posmatraču-učesniku ostavljen je prostor za projektovanje sopstvenog iskustva. Portretisanje stvarnosti anonimnih likova i ambijenata, nežni i poetični šagalovski predeli iz sna, motivi iz nadrealističnog fundusa, (ne) prerušene erotske teme, bošovska poetika iracionalnog,dramatična kontradikcija stvarnog i imaginarnog - sve to je praćeno živim kretanjem materije, pojačanim pulsiranjem boje i oblika, menom i istovremenošću svetlosti i tmine.
Ova svojevremena umetnička anamneza globalnog društva svoje poreklo ima u duhovnoj temperaturi koja registruje stanje onako kako je proživljeno, sa nužnim ali minimalnim filtriranjem, bez dezinfekcije i sterilizacije. "Milenium paranoi" i realnoj pretnji zastrašujućom kulminacijom suprotstavlja se (samo) posmatranje i osluškivanje pozitivnog obrta, ličnog ali i univerzalnog, gde bi humanistička osećanja i nastojanja stajala nasuprot egoističnom i čudovišnom, otuđenju, patnji i ludilu.
Povodom poslednje samostalne izložbe Georga Redžeka, održane 1995. u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Sava Stepanov uočava "proces svojevrsnog pročišćavanja motiva slike i postupka stišavanja ekspresivne tenzije". Iako stil Redžekovih slika od tada nije bitnije menjan, naznake jezičkih pomeranja čitljive su kroz drugačiju, svedeniju primenu likovnih i formalnih elemenata, pri čemu je očuvan narativni sadržaj "implikacija snova i podsvesti". Redžek se zaustavio na tragu novog pristupa da bi rekapitulirao savladano i utvrđeno. Zbog toga je odabir za izlaganje načinjen od radova koji su već predstavljeni na predhodnim izložbama. Zapravo je napravljen pregled/presek, mali, lični pogled u nazad da bi se sažimanjem i zgušnjavanjem provocirala situacija u kojoj sinteza predhodi analizi, situacija koja će omogućiti otvaranje za naredne poteze.
Redžekova deklarisana odanost "prikazujućem" slikarstvu,uslovno figuraciji, još uvek se dakle,preispituje. Izvesni preokret je nagovešten kao mogućnost a da li i kako će se on razvijati, zavisiće od brojnih okolnosti, unutrašnjih i spoljašnjih. Obim i značenje najavljene promene ne toliko koliko u idejnoj osnovi koliko u njenoj tehničkoj realizaciji i vizuelnoj potvrdi proizilazi iz učinjenog odabira dela za izlaganje.
Suzana Vuksanović
Novembar 1999.
