Slikarstvo Georga Redžeka karakterišu alegoričnost, referentnost prema stvaralaštvu Boša, Brojgela i Direra, kao i samosvest o problemima novomilenijumskog digitalnog doba. Naizgled nespojive, ove tri karakteristike se u Redžekovom stvaralaštvu susreću zahvaljujući njegovom kombinovanju klasičnih motiva i reprezentativnih znakova savremenog doba. U najnovijoj seriji radova koji su nastali tokom 2020. i 2021. godine, klasični motivi su lavirint, beli zec (kao simbol vaskrsnuća, reinkarnacije i revitalizacije), tajna večera i svinje pred koje su „bačeni biseri“. Postavljeni u kompozicije sa reprezentima modernog i savremenog doba, kao što su displeji, bar kodovi, kablovi, logo coca-cola, ovi klasični motivi omogućavaju da se preispita i prikaže savremeno vreme u kojem živimo.

Lavirint je alegorični motiv koji je ljude fascinirao od drevnih i antičkih dana, postavši simbol ljudske istrajnosti, snalažljivosti, umeća, ali i potpune izgubljenosti i nemogućnosti izlaska iz date situacije. On se stoga povezuje sa osećajem anksioznosti, otuđenosti, odsečenosti od drugih, straha od potpune nemoći, ali postaje i simbol savremenosti za koju se ne zna u kom se pravcu razvija (degradira) i kako se može završiti. Ovim odlikama lavirinta, Redžek dodaje nove vrednosti, čime se uviđa da je lavirint više nego adekvatan simbol da se njime predstave i globalna dešavanja koja su se odvijala proteklih par godina. Lavirint je tako na jednoj slici alegorija potpuno pustog grada, naizgled mitska ili distopijska, ali u suštini krajnje realistična, jer su gradovi tokom nedavnih zabrana kretanja i vanrednih stanja bili potpuno prazni. Bez ijednog jedinog čoveka, lavirint gubi svoj smisao – bez čoveka koji je u njemu izgubljen, lavirint sam po sebi ništa ne predstavlja, čime se uviđa da i grad bez ljudi na ulicama više nije grad.

Na drugoj slici, motiv lavirinta postaje skup multipliciranih zidova kao još uvek primenjivanog sistema odvajanja i razgraničavanja. Svođenjem lavirinta na zidove, Redžek uvodi novinu u svoje stvaralaštvo u smislu da ne pravi reminiscenciju na Boša, Brojgela ili Direra, nego citira radove savremenog umetnika Banksija, i to upravo njegovu umetnost otpora, to jest umetnost grafita i murala na zidovima u javnom prostoru. Uvođenjem logoa coca-cola za koju se metaforički kaže da je srušila berlinski zid, ukazuje se da je trenutno u svetu mnogo sličnih zidova na granicama koji svet više ne dele samo na Istok i Zapad, nego stvaraju mnogo raznovrsnije i drastičnije podele. Na trećoj slici, pak, lavirint postaje specifična tvrđava, to jest odbrambeni mehanizam koji čuva zelenilo u gradskim sredinama tako što niko ne može da nađe put kroz lavirint, te ni da stigne do zelenila i zabetonira ga.

Pored motiva lavirinta, na najnovijim Redžekovim slikama vidimo i motive belog zeca i svinja, oba postavljena u kontekst najnovijih tehnologija. Zec kao simbol obnovljivosti života/vaskrsnuća, pojavljuje se u alegoričnom prikazu života kao nekoliko srećnih trenutaka koje obnavljamo u sećanju upravo pomoću različitih audio-vizuelnih tehnologija. Zec se pojavljuje i u alegoriji o začeću, u kontekstu tehnologija za veštačku oplodnju, ali i u alegoriji o bekstvu iz raja, to jest o ekstremnom bekstvu savremene civilizacije u sajber prostor. Motiv svinja se pojavljuje uz motiv displeja i ekrana, kao simbol bačenog i izgubljenog života na more materijala na internetu, materijala na koji se samo gubi vreme i ništa se od njega ne može dobiti zauzvrat. Pored toga, tu je i motiv tajne večere koja u ovoj savremenoj verziji gubi uzvišenu i biblijsku težinu, postajući večera kriminalaca, čime se ukazuje da je večera kriminalaca starija od Biblije i motiv koji opisuje kako aktuelni disbalans bogatstva u svetu, tako i jednu stalnost iskvarenosti ljudske civilizacije.

Odabirom mitskih, pa čak i biblijskih, motiva i tema za predstavljanje i problematizovanje savremenog doba, Georg Redžek ukazuje da su dešavanja tokom proteklih par godina nastavak istorije i mitova od antičkih dana. Kao takvi, oni nisu potpuno „iščešeni“ iz istorije čovečanstva, čime se uliva specifičan spokoj u smislu da se uviđa da su nepredvidivost, stres i izgubljenost bili odlike normalnosti i ranijih perioda, a ne samo savremenog doba.

Sonja Jankov