Stvaralaštvo mladih umetnika uspeva da pomiri čitav niz suprotstavljenosti i da im da poseban vid. Možda zbog činjenice da im je opus "mali", oni ne zaziru pred pojmom sopstvena tradicija, poštovanje već jednom utanačene poetike, tačnije programa. Njihov razvoj, istina, često ima kontinuitet i mogu se izvući neke sledstvenosti, no, iznenađenja ima na pretek. Bez straha od novina hrle ka izrazu koji često i nije "na vidiku", ali se intuitivno oseća. Naravno da je u tome i sva draž takvog stvaralaštva, da je u tome važna odrednica koja osvežava pokadšto umirenu stvarnost. I tako, osećajući krupne promene koje se događaju oko njih u društvu, osećajući svu tragičnost proisteklu iz sukoba koji su zbog politiziranosti neljudski i besmisleni, rušilački, u umetnosti stižu ne samo do transparentnog "besedanja", već do suptilne simblike u kojoj se znaci osavremenjuju i dobijaju čudesnu moć.
"Stvaralačka misao slikara, vajara i muzičara, ne izražava se rečima, ali ona želi i pretpostavlja onaj značajni stepen razvoja koji se ostvaruje samo rečima";misao ruskog semiotičara iz prošlog veka, Potebnje, uveliko objašnjavaju potragu Georga Redžeka. To je u suštini klasična Hegelova trijada-slika-predstava.ideja. ali sa dodatkom senzibiliteta koji krutost pravila u suštini saznajnog tipa, prevodi u svet komunikacije i misao zaokružuje. Ukida tačnosti i eventualno egzaktnost, a uvodi igru i moguće. I kao što je kod Potebnje zvuk reči forma znaka ili "znak znaka", kod Redžeka je crtež, kompozicija slike i boja, vrsta umetnikove svesti, njegove komunikacijske moći. Logika slike potiskuje moguću mitizaciju,narativnost i izraz svodi u domen dokaza o egzistentnosti osećanja. A ono ima svu složenost trenutka u kojem nastaje, koji je gradi. Naravno, umetnik nije samo spoljašnjim datama rukovodjen i ne prihvata ih kao vrstu diktata koji odlučuje. Uspeva da mu se otme i da slikarskom jeziku vrati oslobođenost, razvijenost i nesputanost. Tako simbolički jezik slike dobije mogućnost da se tumači jedinično – svakom posmatraču je dopušteno njegovo vjeruju i ono se ne sukobljava sa nekim tuđim. Zato slike ovog umetnika nemaju mitologiju, već sistem znakova koji povezuje postojeće i poznato u slikarstvu, sa umetničkom osećajnošću izdvojenog tipa. I samostalnom u suštini. Ne ruše se postojeće poetike, već se gradi spostvena koja jednostavno širi postojeće granice.
Lako je zapaziti kako se kreće transformacija i preobražaj Georga Redžeka. Od studentskih slika "Zimski predeo" i "Slutnja", na primer do najnovijih kao što su "Alegorija Ljubavi", "Pad Anđela" i "Velike ribe jedu male". A ova poslednja je samo deo jednog ciklusa istog imena- oseća se prelaz iz ekspresionističke orijentacije ka maštovitoj i asocijativnoj organizaciji slike. Između tih krajnosti stoje dela kao "Vreli cirkus", "Ljudska glupost" ili "Dečje igre" i "Dunavski duh" koje ispunjavaju proces i grade celinu koja je i logično postupna i promišljena, duhovna.
Sve u svemu, stvaralaštvo Georga Redžeka spada u primere koji opominju: mladost nije nikakva prepreka da se stekne mudrost zrelosti i uz sve to sačuva odnos prema duhu umetnosti koji zahteva nesputanost i dobro poznavanje zanata.
Bratislav Ljubišić
(Umetnička galerija "Strara kapetanija", Zemun. 15 - 27. mart 1994)
