Kada se nađe pred slikama mladog umetnika kritičar i nehotice traži šta je to što je učenik poneo od profesora, a šta je nadgradnja. U Galeriji KNU, koja neguje stvaralaštvo mladih, prodefilovali su do sada mnogi, danas poznati umetnici, od kojih neki već pripadaju starijoj likovnoj generaciji. Sigurno se može reči da Georg Redžek nije preuzeo postulate slikarstva svog profesora Jovana Rakidžića, već je poduke shvatao na svoj način i prema tom svom načinu gradio osobenost svog likovnog izraza. Međutim, ako nije preuzeo ništa ili skoro ništa od profesora, umnogome ipak duguje svoj vizuelni svet onom načinu mišljenja koje neguje Akademija likovnih umetnosti u Novom Sadu. Koristim priliku da to ovom prilikom naglasim, iako je to evidentno, ali još uvek nije glasno rečeno: postoji novosadska likovna škola kojoj su pečat dali svi tamošnji profesori, da ih sad ne nabrajamo, i ta škola se, kako koja godina odmiće, sve više razlikuje od beogradske, koja je dugi niz decenija bila neprikosnovena i jedino priznata.
Naš mladi umetnik je ovde izložio dela iz različitih faza svog razvoja: od 1992. do ove godine. To nam omogućuje da pratimo njegov razvoj kada je već završio školu 1989. godine, iako je naknadno upisao poslediplomske studije. Najranija dela na ovoj izložbi nas upučuju na to da je Redžek negovao tamniju paletu koja mu je diktirala i nagomilavanje elemenata i pretilo je da slika preraste u literarni pristup. Rasvetljavanjem palete dolazi i do redukovanja literarnog zapisa, mada je gomilanje podataka prisutno i u sledećoj fazi do 1994.godine. Platna iz te, na ovoj izložbi druge faze, nose unutrašnji erotski naboj koji ne prelazi u vulgarni vizuelni zapis. Naprotiv. Redžek je osetio da mu veliki broj zabeležaka otežava platno i preti da ga odvede od likovnog i uvede u vode literarnog. Redukovanje koje sada nastupa prati intenzivnija i deblja pasta, koja nadoknađuje izbačene elemente koji su tvorili temu, ali otežavali platno.
Na slikama do 1994. godine može se letimičnom pogledu učiniti da Redžek duguje Bošu ili Brojgelu. Ali to je samo ovlašni, letimični pogled. Svako udubljivanje u temu i sadržinu slike jasno pokazuje da tu nema ni traga od Bošovog ili Brojgelovog likovnog načina mišljenja. Redžek na sasvim drugačiji način neguje temu, drugačije organizuje platno i drugačije likovno misli. Zato svaka primisao na Boša ili Brojgela nas vodi na pogrešan put čitanja ovih slika.
Redukovanje elemenata, za koje smo rekli da počinje krajem 1994. i traje i tokom 1995.godine i da ga prati upotreba deblje i agresivnije paste rezultira u punije i bogatije platno. Tema je redukovana, ali je boja sve to nadoknadila. I tu, pazite, dolazi sada do vrlo bitne stvari: Redžek se opredelio za likovnost koja raste. Danas ga interesuju odnosi kolorističkih masa, produbljuje međusobne odnose formi i priča polako nestaje iz platna.
Sa sigurnošću se može tvrditi da je Redžek na putu pronalaženja čiste likovnosti, a da priča i literarna potka ostaju iza njega. U najnovijim slikama se čak ni letimičnom pogledu ne može učiniti da postoji prisustvo Boša ili Brojgela. Redžek korača sigurnim koracima ka osvajanju novih likovnih prostora, ka onome što se naziva "čisto slikarstvo" i u tome ga treba podržati.
Vasilije Sujić
(Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta, Beograd. 4 - 18. april 1995)
